Monthly Archives: November 2013

Гојазност

Гојазност

 
 
 
лат. Obesitas
Класификација и спољашњи ресурси

Тоскански генерал, насликао Алесандро дел Боро у 17. веку
   

Гојазност (лат. obesitas) је хронична болест (болесно стање), која се испољава прекомерним накупљањем масти у организму и повећањем телесне тежине. Свако повећање телесне тежине за 10% и више од идеалне означава се као гојазност.

Епидемија овог обољења је широм света у сталном порасту, па се гојазност сврстава међу водеће болести савремене цивилизације. Она доводи до бројних и тешких компликација на многим органима и органским системима, делујући истовремено на два поља. Осим што спада у главне факторе ризика за настанак широке лепезе кардиоваскуларних обољења, она делује и индиректно (агравирајућим ефектом) узрокујући другеболести. На тај начин, гојазност поред очигледних естетских, може да створи и озбиљне здравствене проблеме и да тако утиче на квалитет живота.

Гојазност се подједнако често јавља у свим животним добима. У дечјем узрасту она је подједнако честа код дечака и девојчица, а после пубертета је чешћа код жена него код мушкараца.

Човек са највећом забележеном тежином је био Енглез Виљем Кенмбел који је умро у 22. години живота (1978. године) и имао је 340 килограма.

Етиологија[уреди]

Данас се сматра да гојазност настаје као последица дејства више различитих фактора (наследних особина, психолошких, културолошких, социјалних, метаболичких, физиолошких и патофизиолошких), тј. да је гојазност мултикаузално обољење које најчешће настаје као последица интеракције генотипа (генетичких одлика индивидуе) и фактора спољне средине.

Наследни фактори[уреди]

Резултати финскобританског истраживања, објављени у америчком часопису „Сајенс“, показали су да на 16-том људском хромозому постоји ген (назван FTO) који утиче на гојазност. Истраживање спроведено на више од 40.000 људи показало је да су особе носиоци два гена FTO изложене за 70% већој опасности од појаве гојазности од особа без тог гена.

Фактори средине

Друга половина, која делује као окидач су спољни фактори (неправилно и неадекватно конзумирање хране). Када се у организам дуже време уноси већа количина енергетски хранљивих материја него што може да се потроши, долази до последичног таложења масти и повећања телесне тежине. До гојазности неће доћи ако постоји равнотежа између уноса хране и енергетске потрошње.

Психогени фактори

Око 30% гојазних особа има фазе преједања (енгл. bingle eating disorder). Храна често служи као средство за превазилажење лоших емоција (фрустрације, досаде, несигурности, љутње, туге) или као утеха за разне проблеме. Осим тога, гојазне особе се често осећају непожељно и дискриминисано у данашњем друштву које манекенски тип грађе истиче као идеал лепоте. Услед тога оне често улазе у „зачарани круг“, уносећи још више хране како би се краткорочно осећале боље.

Физиолошки фактори

Са годинама се полако смањује ниво базалног метаболизма, а повећавају се катаболички процеси за које није потребна додатна енергија. Са старењем се смањује и способност и жеља за физичком активношћу, што додатно отежава ствари. Мишићна активност је најважнији начин којим се енергија ослобађа из организма. Око једна трећине дневно утрошене енергије се потрошимишићним радом, а код физичких радника и половина или три четвртине. Због тога се често каже, да гојазност настаје као последица превисоког односа уноса хране према физичкој активности.

Патофизиолошки фактори

Поремећаји лучења неких ендокриних жлезда (хипофизаштитаста и полне жлезде) могу да буду узрок гојазности. Такође, лезија центара за регулацију уноса хране у мозгу или њихов поремећај (малигнитет) може условити повећање телесне тежине, а сличан ефекат имају и разне генетичке абнормалности у хемизму масних залиха.

Патогенеза

Сувишно уношење енергетских материја, првенствено угљених хидрата и липида, испољава се увек нагомилавањем масти у организму. За сваких 9,3 калорија вишка енергије депонује се 1 грам масти.

Вишак унетих угљених хидрата претвара се у триглицериде,који се транспортују до ткива и у њима депонују. Главни орган у коме се обавља ова трансформација је јетра. Депоновање масти у масне депое обавља се у облику хиломикрона и липопротеина врло мале густине. Молекул триглицерида је сувише велик да би ушао у ћелију. Крвљу доспели триглицериди се прво хидролизују под дејством ензима липазе у капиларима и при томе настају масне киселине. Да би се оне депоновале потребан је глицерол у ћелији, а он потиче од разграђених угљених хидрата. Према томе, депоновање масти у ћелијама масног ткива је условљено метаболизмом шећера.

Прекомерни унос енергије дешава се само за време развојне фазе гојазности. Једном када особа постане гојазна, једини услов да то и остане јесте да унос енергије буде идентичан потрошњи (статична фаза).

Остали патогенетски механизми код гојазних особа су мање изражени. Евентуално, може да постоји повећана концетрација слободних масних киселина и триглицерида у крви, или благо повећан ниво базалног метаболизма итд.

Патофизиолошки поремећаји

Ова болест се испољава променама у телесној грађи, биохемијским поремећајима и разним симптомима и знацима (повећање телесне тежине, промене у унутрашњим органима, на локомоторном апарату, појаве шећерне болести, промене на кардиоваскуларном и респираторном систему и психички поремећаји).

Телесна грађа гојазних особа се значајно и карактеристично мења. Масно ткиво у организму здравих особа налази се у одређеној количини и служи као потпорно ткиво и енергетска резерва. Оно се налази у међућелијском простору, међу влакнима скелетних мишића. Код гојазних особа распоред масти је нешто другачији. Код мушкараца се масно ткиво нагомилава у грудном кошу, горњем делу трбуха, на врату и лицу. При гојењу жена, оно се претежно нагомилава у трбуху, глутеалним пределима и ектремитетима. Повећање количине масног ткива у организму гојазних особа се испољава повећањем броја и величине масних ћелија (адипоцита).

У крвној плазми гојазних особа повећана је концентрација слободних масних киселина, холестерола и триглицерида, док се концентрације беланчевина, гликозе и електролита не мењају.

У току гојења дешава се и масна инфилтрација у неке унутрашње органе (јетрупанкреас и срце), а може се јавити и дијафрагмална и вентрална хернија (брух).

Увећање телесне тежине оставља последице и на локомоторном апарату. Дегенеративне промене се дешавају на зглобовима колена, кичменог стубакарлице и стопала, што резултује тегобама (боловима) при кретању. Такође се дешавају и промене на кожи.

Вероватно најозбиљније последице гојазност оставља на кардиоваскуларни систем. Повећање волумена циркулишуће крви захтева појачан рад срца. То се углавном остварује повећањем срчане фрекфенце или повећањем ударне запремине срца. Као последица тога јавља се хипертензија (повишен крвни притисак), а неретко и хипертрофија леве коморе. Сви ови чиниоци условљавају јављање застојне срчане инсуфицијенције код гојазних особа. Осим тога, дешавају се и промене на крвним судовима (атеросклероза) што директно или индиректно може изазвати мождани или срчани удар. Такође се могу јавити и варикозитети (проширене вене) на потколеницама.

Нагомилавање масног ткива у трбуху смањује покретљивост дијафрагме и грудног коша и изазива отежано дисање код гојазних особа. Због тога су оне подложније инфекцијама респираторног система.

Једна од компликација гојазности јесте и појава шећерне болести. Дугогодишње повећано уношење угљених хидрата исцрпљује бета-ћелије панкреаса и оне почињу да стварају недовољне количине инсулина. То се манифестује повећањем концентрације гликозе у крви и развојем дијабетеса.

Повезаност између гојазности и малигних неоплазми предмет је бројних истраживања и данас постоје поуздани докази о повећаној учесталости одређених локализација малигнома код гојазних особа. Студија Америчког канцеролошког друштва, које се односи на 750.000 особа праћених 12 година, утврила је да релативни ризик обољевања од неоплазми износи 1,33 код мушкараца и 1,55 код жена у којих постоји вишак телесне масе изнад идеалне већи од 40%.

Гојазне особе су често изложене подсмеху околине. Услед тога се код њих често јавља психичка напетост, слабљење воље за рад, избегавање дружења, депресија и сл.

Компликације болести

  • Метаболичко-хормоналне компликације (шећерна болест тип 2, инсулинска резистенција, дислипопротеинемија, хипертензија),
  • Поремећаји на нивоу циркулишућих хормона и других фактора (цитокина, хормона раста и др),
  • Болести органских система (цереброваскуларна болест, срчана инсуфицијенција, тромбоемболијске компликације, хиповентилациони синдром, холеитијаза, масна инфилтрација јетре, дисфункције имунолошког система, болести коже),
  • Малигне болести,
  • Механичке компликације (артроза, пораст интраабдоминалног притиска, лумбални синдром),
  • Хируршке компликације,
  • Психосоцијалне компликације (стресдепресија, повећан ризик инвалидитета, компликације на радном месту).

Типови гојазности

Подела гојазности се може извршити на основу више критеријума.

Према распореду масног ткива, два основна типа гојазности су: гиноидни или женски (облик крушке) и андроидни или мушки (облик јабуке). Код гиноидног типа гојазности вишак масног ткива се нагомилава поткожно у доњим деловима тела, око карлице и на бутинама. Код ових особа је уочена већа склоност ка појави механичких компликација у виду отежаног кретања, инсуфицијенције периферне венске циркулације и респираторне инсуфицијенције. Овај тип гојазности може бити присутан код оба пола. Код андроидног типа (централни или висцерални тип) масно ткиво се нагомилава у пределу рамена, грудног коша и абдомена. Овај тип гојазности носи повећан ризик кардиоваскуларних и метаболичких компликација, као и неких облика карцинома.

У односу на хистолошке карактеристике масног ткива постоји подела на: хиперпластичну и хипертрофичну гојазност. У првом случају се повећава број адипоцита (што је карактеристично за млађе животно доба), а у другом случају њихов волумен.

Гојазност се може поделити и према животној доби настанка, према етиопатогенетским механизмима итд.

Процена телесне тежине и мерење гојазности[уреди]

Постоји више начина за израчунавање оптималне телесне тежине и процену гојазности. Препорука Светске здравствене организације је да се процена степена ухрањености израчунава применоминдекса телесне тежине (енгл. body mass index). То је математичка формула која корелира са телесним мастима код одраслих особа и представља однос телесне масе изражене у килограмима и квадрата телесне висине изражене у метрима: \mathrm{BMI} = \frac{m}{h^2}

BMI Степен ухрањености Ризик за оболевање Ризик за оболевање на основу BMI и коморбидитета*
<18.5 Слаба ухрањеност Минималан Низак
18.5-25 Нормална ухрањеност Низак Умерен
25-30 Прекомерна ухрањеност Умерен Висок
30-35 Гојазност I степена Висок Врло висок
35-40 Гојазност II степена Врло висок Екстремно висок
>40 Гојазност III степена Екстремно висок Екстремно висок

– * Коморбидитет је стање удружено са гојазношћу које се погоршава са повећањем BMI, а често побољшава уколико се гојазност успешно третира. Коморбидитет везан за гојазност: хипертензија, кардиоваскуларне болести, дислипидемија, дијабетес тип 2, апнеа у сну, остеоартритис, стерилитет и др.

Са повећањем индекса телесне тежине расте преваленца компликација гојазности, а при вредностима изнад 30 kg/m2 постаје евидентан и морталитетни ризик.

Дистрибуција масти може се проценити мерењем WHR (енгл. waste to hip ratio), који представља однос обима струка и кука. Ово је добар индикатор за процену здравственог ризика. Вредности до 1 за мушкарце и до 0,85 за жене су доње граничне вредности. Вредности преко поменутих носе ризик за оболевање, независно, али и удружено са гојазношћу.

Обим струка је добар показатељ дистрибуције масног ткива

Мерење обима струка је још један начин да се процени дистрибуција масног ткива, поготово интраабдоминалних масти. Обим већи од 80 cm код жена и 94 cm код мушкараца носи повећан ризик, а преко 88 cm код жена и 102 cm код мушкараца висок ризик за настајање разних обољења. Висок однос абдоминалног масног ткива удружен је са хипертензијом, смањеном толеранцијом на глукозу, хиперинсулинемијом и дислипидемијом. Ови симптоми се означавају као „синдром икс“.

Постоји узајамна веза између специфичне тежине тела и дебљине кожног набора, тако да се на основу специфичне тежине тела може израчунати проценат масти у телу. Због тога, мерењем дебљине кожног набора и поткожног масног ткива, може се добити увид о проценту масти у телу. За мерење дебљине поткожног масног ткива користи се калипер. За рутинско мерење се препоручују следећа четири места: изнад бицепса, трицепса, испод лопатице и изнад карлице са десне стране. Вредност збира се уноси у таблице и чита проценат масти у телу.

Некада се користила и формула по Демолеу, али се она сматра застарелом и непрецизном.

Историјат

Женска фигура, теракота из музеја Лувр

Гојазност је најстарији и још увек најчешћи метаболички поремећај код човека. О томе сведоче разне скулптуре древних цивилизација, грчке кариатиде, египатске сфинге као и многе уметничке слике.

Све до посљедњих деценија 20. века гојазност се првенствено сматрала естетским проблемом, а у неким културама је чак представљала идеал лепоте. Ово се обично објашњавало тиме што је гојазност представљала знак припадности друштвеној елити.

Епидемиолошки статус 

Према истраживањима које је објавио Институт за заштиту здравља Србије из 2000. године више од половине одраслог становништва (54%) има проблем прекомерне ухрањености (предгојазност и гојазност), при чему је 36,7 % одраслих предгојазно, док је 17,3% гојазно. Највећу укупну преваленцију има Војводина (58,5%). Просечна вредност индекса телесне масе у популацији одраслог становништва Србије је 26 kg/m2. У руралним пределима је нешто виши просечан BMI од 26,3 kg/m2 у односу на урбане где је 25,8 kg/m2.

Број гојазне деце и адолесцената је у последње две деценије удвостручен у САД. Најновија истраживања говоре о учесталости гојазности од 15,3% (у узрасту 6-11 година) и 15,5% (у узрасту 12-19 година).

Лечење 

Лечење гојазности подразумева унос енергије испод нивоа њене потрошње. Другим речима, то значи делимично гладовање. За ову сврху дизајниран је велики број дијета, које су се показале мање или више успешним. Осим тога постоје и различити лекови и препарати, који су усмерени на убрзањеметаболизма, снижавање степена глади, топљење масти и сл. Употреба лекова носи са собом и ризик због штетног деловања на различите органе, а постоје и случајеви када се особа адаптира на лек. Редовна физичка активност је неизоставни део успешног лечења гојазности и данас се препоручује и као саставни део здравог стила живота.

Превенција 

У покушају да се спречи гојазност потребно је да се дотакну обе стране баланса, енергетски унос и енергетска потрошња. Повећан унос житарицавоћаи поврћа, смањен унос високо калоричне хране, редовна физичка активност или комбинација ове две навике су модуси за превенцију гојазности.

Превенција подразумева и препознавање генетичких, фактора средине или комбинације фактора ризика за настанак гојазности, едукацију породице да препозна важност физичке активности и правилне исхране, редовну контролу итд.

Advertisements

Ishrana

Ljudska ishrana se odnosi na hranu koja se oralnim putem unosi u organizam. Neizostavni je element svakodnevnog života. Raspoloženje, zdravlje i efikasnost su, između ostalog, uslovljeni zdravom ishranom.

Nutrijenti

Makronutrijenti su ugljeni hidrati, lipidi i proteini. Mikronutrijenti su minerali i vitamini. Makronutrijenti pružaju strukturni materijal (aminokiseline iz kojih se grade proteini, i lipide od kojih se formiraju ćelijske membrane i pojedini tipovi signalnih molekula) i energiju.Postoji pet glavnih klasa nutrijenata: ugljeni hidratilipidiproteinivitamini i minerali. Ove klase nutrijenata se mogu grupisati kao makronutrijenti (potrebni u većim količinama) ili mikronutrijenti (potrebni u manjim količinama).

Proteini ili belančevine imaju prvenstveno gradivnu funkciju u organizmu, što znači da su zaduženi za rast tkiva, kao što su mišićikosa i nokti. Ljudsko telo je znatnim delom izgrađeno od proteina. Primeri namirnica bogatih proteinima su ribapileće i ćureće mesomlečni proizvodi i jaja. Potreban dnevni unos proteina je oko 15% ukupne količine unete hrane. Manji unos prisutan je kod niskoproteinske, korišćene za lečenje fenilketourije i hemocistinurije, a povišen kod visokoproteinske ishrane za bodibildere.

Ugljeni hidratiUgljeni hidrati ili šećeri predstavljaju gorivo organizma, tj. izvor energije potreban za normalno funkcionisanje, kao i za dodatni urošak u vidu rada, treninga i sl. Hrana bogata ugljenim-hidratima su žitarice, krompir, i salata, bilo da je ona voćna ili salata od povrća. Potreban dnevni unos ugljenih-hidrata je oko 60% ukupne hrane. Međutim, niskougljenohidratne dijete kao što je Atkinsova i paleolitska, preporučuju što manji unos ovih nutrijenata.

Vitamini i mineraliLipidi su prisutni, većim ili manjim delom, u svemu što se oralno unese kroz obrok. Dobra uloga lipida je u zaštita organa, termoizolacija i skladištenje energije. Esecijalne masne kiseline su omega-3 alfa-linolenska kiselina i omega-6 linolenska kiselina. Još dve grupe lipida jesu holesterol i trigliceridiVegetarijanstvo i veganstvo bazirani su na niskomasnom hranjenju.

Osnovna pravila zdrave ishrane Vitamine i minerale je neophodno unositi redovno. Oni su važni za metabolizam, i imaju preventivnu ulogu, tj. ojačavaju imunski sistem. Mogu se naći u voću i povrću, a dostupni su i u obliku tableta.

Zdrav način ishrane se svodi na raznovrsnost i pravilan odabir prehrambenih sastojaka. Osim toga, zdravlje je rezultat i pravilno raspoređenih obroka. Da bi ishrana bila zdrava dnevni unos bi trebao da sadrži 20 vrsta aminokiselina (gradivnih sastojaka proteina), od kojih je 12 esencijalno.

Pored aminokiselina, koje telo ne može da skladišti, funkcionalnom sistemu su potrebni vitamini radi odbrane imunskog sistema, kao i minerali koji jačaju isti. Ugljeni hidrati čine energetski kapacitetcentralnog nervnog sistema, mišića i rada krvnih sudova. Masti daju dodatnu energiju, a potrebno je uzeti u obzir da nezasićene masti prednjače u odnosu na zasićene.

Vlakna uključuju sve hranljive sastojke koje organizam ne može svariti ili apsorbovati. Za razliku od masti, proteina ili uglenih hidrata koje telo razgrađuje, vari i apsorbuje, vlakna ostaju čitava u organizmu. Stoga, ona prolaze kroz želudac i creva i napuštaju telo vezujići za sebe toksine koji se izbacuju iz organizma.

Način pravilne ishrane

GojaznostPravilan i opšte korektan način pravilne ishrane ne postoji. Nijedna ishrana nije potpuna, niti savršena. Važan je kvalitet hrane, ali i količina. Prekomeran unos hrane nije preporučljiv. On se naziva prejedanje, i dovodi do gojaznosti. Gojaznost spada u prvih 50 brzorastućih problema sveta.

Gojaznost je bolest 21. veka, budući da sve više ljudi na svetu pati od ove bolesti. Definiše se kao masa tela neprimerena visini i konstituciji osobe. Do gojaznosti dovodi nezdrav način prehrane, tj. odstupanje od zdrave ishrane. Taloženje suvišne masnoće, u koju se obično transformišu ugljeni hidrati, dovodi do formiranja viška masnog tkiva i gojaznosti
.

Brza hrana

Брза храна (енгл. fast food) је храна која се врло брзо спрема и сервира, њена главна предност је то што је јефтина. То је такође храна која се у више случајева подгрева. Сматра се да је брза храна један од симбола модерног Запада и нужда брзог начина живота, који има све бржи и стресни ритам у државама турбокапитализма. Ова храна се у жаргону назива џанк фуд (eng.junk food) Што је у преводу „храна смеће“, због ниске нутриционионистичке вредности. Ланци ресторана брзе хране су симбол глобализације и утицаја Америке.

Ланци ресторана

Данас најпознатији ланац ресторана брзе хране у свету је свакако

Следе му такође велики ланци као што су

 

Исхрана

 

 
 
Foods.jpg

Исхрана, односно нутриција се тумачи као наука о органским процесима помоћу којих организам присваја и користи храну и течности за нормално функционисање, раст и одржавање, као и одржавање равнотеже између здравља и болести.

Преглед

Све до шездесетих година двадесетог века лекари су говорили својим пацијентима да исхрана има малог утицаја на њихово здравље. Данас је, међутим, јасно да исхрана представља један од најважнијих фактора за људско здравље. Сва материја у људима која чини ћелије њиховог организма (осим оних ћелија које су створене пре рођења) узета је из хране кроз систем за варење. Материја која чини отпад уклања се из организма.

Истраживање у овој области мора узети у обзир стање животиње пре храњења и након варења као и хемијски састав хране и измета. Специфичне врсте материје (хемикалија) које тело апсорбује могу се установити поређењем хемијског састава измета са хемијским саставом хране пре конзумирања. Ефекат који апсорбована материја има на тело може се утврдити поређењем стања организма пре уноса хранљивих материја и стања организма након њиховог варења.

Ефекат исхране може се прецизније установити тек након протека дужег временског периода планског уноса хранљивих материја и анализе измета. Број варијабли релевантних за ову врсту истраживања је изузетно висок. Због тога свако валидно нутриционистичко истраживање захтева време што је и један од главних разлога зашто је наука о људској исхрани релативно млада.

Историја и скорашњи развоји

Наука о исхрани се брзо развијала. Витамине је 1912. године први пут открио Фредерик Голанд Хопкинс, који је због својих заслуга у овој области добио титулу Сера и Нобелову награду 1929. године.

У двадесетом веку, након сагледавања природе и улоге протеинаугљених хидрата, витамина и минерала у људској исхрани дошло се до становишта да је дотадашње знање о хранљивим састојцима потпуно. На храну се гледало као на гориво и све што је било потребно је да унесемо довољну количину одређених састојака како бисмо живели здраво. Међутим, убрзо је уследила серија брзих открића која је почела са открићем дијететских влакана, што је указало на веома велике празнине у дотадашњем знању о утицају који храна има на наше здравље и нормално функционисање.

Данас знамо да постоји више хиљада фитохемикалија у нашој храни, а свака од њих има суштинску улогу у правилном функционисању нашег тела. Такође, сматра се да постоји још много фитохемикалија и других састојака хране које тек треба открити. Ту су још и ензими који играју кључну улогу у исхрани: они представљају катализаторе који се налазе у нашој храни али их такође производи и наш систем за варење. Они играју незаменљиву улогу у одвијању метаболичких процеса у људском организму.

Антиоксиданси представљају још једно скорашње откриће. Потрошња енергије у нашем организму и њен недостатак често доводе до оштећења ћелија, а поједини хранљиви састоји, као што је витамин Ц, имају кључну улогу у успоравању старења организма и смањењу негативних последица оксидирајућих процеса у организму. Одређени научни кругови су пре извесног времена довели у сумњу позитивне ефекте на здравље људи који се приписују витамину Е

Прерада хране

Храна се може учинити здравијом и укуснијом у процесу прераде. Прерада хране зато има битну улогу у обезбеђивању добре исхране.

Прерада хране, међутим, понекад може шкодити људском здрављу: прерађивани пиринач је идентификован као узрок болести бери-бери када су људи схватили да је скидање коре пиринча процес којим се уклањају кључне хранљиве материје.

Крајем 18. века у САД, дошло је до великог броја оболелих беба које су биле храњене прокуваним млеком, по предлогу Луја Пастера да се одстране бактерије. Пастеризација је успешно уклањала бактерије, али је такође уништила и витамин Ц, изазивајући прехрамбену заразу.

Постоје бројни примери нежељених ефеката прераде хране, скупа са лабораторијским налазима и потребом за опрезношћу у светлу нашег ограниченог и некомплетног знања, који су довели прераду хране у питање.

Данашњи водећи прехрамбени стручњаци саветују да се храна, кад год је то могуће, што мање прерађује, пошто неоткривени али вероватно значајни састојци могу бити уклоњени, или разни токсини могу бити додати или произведени током процеса обраде хране и кувања на високој температури. Такође, обрађивање хране може заменити неке од механичких/биохемичких телесних процеса који су кључни за пуно варење и побољшавају саму хранљивост производа.

Прехрамбени биохемичар Т. Колин Кембел, професор и директор пројекта „Кина“ изјавио је на симпозијуму епидемиологије: „Анализе података кинеских студија су нам показале да бисмо требали бити пажљивији“ и поменуо следећа три правила[1]:

  • Што је већа разноврсност биљне хране у дијети, већа је корист саме дијете. Разноврсност омогућава већу покривеност нама познатих и непознатих хранљивих потреба.
  • Уколико је присутна разноврсност биљне хране, квалитета и квантитета, здрава и хранљива дијета може бити спроведена без хране на животињској бази.
  • Што је храна ближа свом природном стању — са минималним загревањем, сољењем и прерадом — резултат ће бити бољи.

Начин живота и хранљиве потребе

Адеквантној исхрани дају прилог три неопходна услова за нормално функционисање организма:

  • Адекватан ниво енергије
  • Одржавање погодне телесне структуре и процеса – функције мишића, имунског система, чврстине костију и снаге
  • Поправка и развој свих система органа

У људском случају на нормално функционисање утичу многе ситуације, које су често отвореног избора. Физички радник, пецарош, бодибилдер, сумо рвач, свештеник, дете и инвалид имају различите дефиниције нормалног функционисања, јер имају другачији облик, величине и прехрамбене потребе.

Према томе, правилна исхрана има различито значење у зависности од ситуације и животног стила особе о којој се говори. Атлете могу захтевати висок ниво протеина и енергије за обављање тешких активности којим се баве. Људима који раде у хладном окружењу могу бити потребни високи нивои масти у исхрани, како би им помогли у одржавању нормалне телесне температуре. Ова предност високог нивоа масти може бити веома шкодљива људима у другим ситуацијама, нпр. раднику у седећем положају у климатизованој канцеларији.

Државна брига о исхрани

Већина влада држава света обезбеђује упутства добре исхране а неке су наметнуле и обавезно етикетирање свих прехрамбених производа како би помогли потрошачима да сами прихвате та упутства.

10 najglupljih stvari koje možete da kažete vegetarijancu

 

 

Sigurno ste se susreli sa osobama koje ne jedu meso, vegetarijancima, ali ako pokušavate da uspostavite normalan razgovor sa njima, evo šta ne bi trebalo da kažete.

Zdrava hrana

Zdrava hrana | Foto: Shutterstock

 

U društvu se često desi da osuđujemo ljude koji su drugačiji, a vegetarijanci kažu kako postoje stvari koje jednostavno više ne žele da čuju.

 

Ne jedeš meso? Kako je to moguće?
Pa, ljudi godinama ne jedu meso, a i dalje su živi. očigledno je moguće. Nečiji izbor života, ne bi trebalo da bude vaš problem.

 

Aha, to je zato što voliš životinje
Ne, vegetarijanci obično imaju više razloga za to što ne jedu meso od same ljubavi prema životinjama. To je i jedan od zdravijih načina ishrane budući da su neke studije pokazale da ljudi koji ne jedu meso, žive duže.

 

Da li bi pojeo meso za milion evra?
U ovim igricama se niko nije obogatio. Možda se vama čini simpatičnim, ali sigurno nemate milion evra u džepu, a hipotetička pitanja su poprilično dosadna.

 

Propuštaš da uživaš u životu
Ovo je slobodan izbor i ako vegetarijanci misle da nešto zaista propuštaju, verovatno će početi da jedu meso.

 

| Foto: Shutterstock

 

I biljke ubijaju
I jabuke osećaju kad ih isečeš i paradajz kad ga ottineš. Ne, to stvarno ne pije vodu.

 

Jedi kad ti kažem
Ovo definitivno ne pomaže.

 

Moraš da unosiš više proteina, vidiš da si kao zombi
Veoma mnogo voća i povrća u sebi sadrži velike količine proteina: pasulj, jaja, mlečni prozivodi…

 

I ja sam jednom pokušao da ne jedem meso, ali nisam uspeo
Ova rečenica obično je praćena komentarom kako ste za doručak imali salatu, pa ste rešili da postanete vegetarijanac. Dok niste čuli da za večeru imate biftek, pa ste ipak odustali.

 

Uzmi malo “mesa” od soje
Ovi proizvodi su uglavnom puni hemikalija, a i lošeg su ukusa. Neka hvala.

 

I ja sam vegetarijanac, jedino ponekad pojedem čizburger
Nema ničeg licemernijeg. Okanite se toga.